uvjek stremi pronaci smisao onome sto radis

Moje more plavo...tako beskonacno,tako duboko,puno neistraženih tajni.Kada bih samo jos jednom dodirnuo te,ostio te celo, prepustio se tebi i upoznao svaki tvoj delic...cuo sve tvoje tajne,pronasao sve uspomene u tebi,koje tako nemo,ljubomorno cuvaš...Prve pojubce koje nosiš sa sobom u svoje dubine,po celom svetu ,do svih kontinenata,a niko za njih ne zna...Sve suze za kraj koje se u tebi stapaju,postaju deo tebe,koje ljubomorno cuvaš,pretvaras u jedno,u sebe...O,moje more plavo,cujes li moje vapaje sada,moje zelje da uz tebe budem,da te samo posmatram...Da ti pruzim ruku,da me sebi povedeš,tamo gde je sve tako jednostavno,a opet ocaravajuce,tako hladno,a opet,medju svim tim uspomenama, toplo, ispunjeno ljubavlju, mirnocom. O,moje more plavo,vidjas li je kad,cuvaš li je daleko od svih...Prica li ti i ona svoje uspomene,pronalaziš li delice nas u njenom srcu?
Moje nebo tamno...Tako daleko,nedostizno,cisto...Ti što sve znaš,ti što cuvaš tajne,ti što ukrašavaš jutra,noci...O,moje nebo tamno,padaju li zvezde sada za nekog drugog kao što su padale za nas?Cuvaš li tu sliku,tu najlepšu sliku moje tajne ljubavi,moje skrivene ljubavi...Ti si mi svedok svega...Ti,moje nebo tamno...ti,sa svim tvojim zvezdicama,delicima;ti znaš moju tajnu,ti znas da samo njoj volim,samo njoj u srcu čuvam...zauvek...Čuvaj je,moje nebo tamno.Čuvaj je od svakog zla.Čuvaj je od svih neprijatelja...Čuvaj je i ne dozvoli da zaboravi...nikada...Neka pamti kako su zvezdice padale,kako je more bilo mirno,kako je obala bila osvetljena...Neka pamti u daljini Sveti Stefan,sva njegova svetla...Ukus mojih usana pomešan sa vinom;dim cigarete kojim smo po vazduhu pisali imena naša,a ona nestajala,raspadala se,odlazila u daljinu,nikad istrazenu.Čuvaj je,moje nebo tamno...čuvaj je onako kako je ja čuvam u srcu,onako kako ja čuvam uspomene na tebe,na more,poljubce,jedno leto...
Obalo moja duga...Ti što si se nagledala svega...Ti što si nas spojila i razdvojila...Ti koja si spojila more i nebo...O,obalo moja,tako duga...Secaš li se onih noci,naših šetnji...mojih beskonačnih šetnji po tebi...secaš li se srece,osmeha i poljubaca naših?Secaš li se svih mojih suza,mojih molbi...Sve bih dao da samo još jednom mogu da osetim tvoj pesak pomešan sa vinom ,cigaretama ,koracima , osmesima,da samo te još jednom osetim pod stopalima,da mi vrati sve uspomene,da me uveri da me je voljela,barem delicem srca.Secaš li se koliko sam puta na njemu pisao naša imena... Bezbroj puta svih onih besanih noci,sedeci sam, zeleci da spoznam daljinu,tamu...Uzalud...jer svaki put kada bih napisao,moje more plavo bi to opralo,povuklo sa sobom u plave dubine,na sigurno mesto,daleko od svih ljudi,daleko od mene,od nas...Kao da je zelelo da mi kaze da je sve uzalud,da sve uvek bude i prođe...Ali obalo moja,uspomene nije obrisalo moje more plavo,nisu oprale kiše mog neba tamnog,nisu ni zraci meseca obasjali...ali znam,sve je ostalo u tebi,duboko urezano,večno...da me uvek seca...O,obalo moja,viđaš li je,čuješ li njene korake, osećaš li mene u njenoj blizini?Jer znaj,ona je uzela dušu moju,pokidala je i ponela sa sobom...Mozda ne oseća,sa svim svojim vapajima,sa svim suzama koje moje more plavo nije uzelo sebi,on je ipak uvek uz nje...I čuvaj je,obalo moja...daj i sigurne puteve...I nek nikada ne zaboravi,jer ja neću...Čuvaj je onako kako bih je ja čuvao...

    Danas je 08 novembar 2007 leto gospodovo dan koj je posvecen na Sv. Dimitrija, veliki dan za Pravoslavnih Hriscana. Kao pravoslavni hriscanin, vernik u boga, a uz toga nosim i ime Sv. Dimitrija hocu da ovaj moj clanak posvjetim ovom svetcu koj pretstavlja jako dobar primjer koliko velika moze da bude vjera u Boga i kako treba ona da se brani iz razlicitih antihrista. 

Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља, Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца.
    Поставивши га за војводу, христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара, него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита.
    Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призва да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека, Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа.
    У тамници му се јави ангел Божји и рече му: "Мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем.
Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велможа илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима светог Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву наместо старе. Светитељ му се јави у два маха.
    Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: "Станите, и не дирајте!" И тако мошти светог Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна свети Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Светог Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. године.  

    "Чудесни војводо града Солуна, велики угодниче Христов и славни страстотерпче, свети Димитрије, теби, који свету точиш миро милости, ми, који те поштујемо исписујемо похвалу: а ти, будући да имаш слободу у Господа, од сваке беде избављај нас, да Ти верно кличемо: Радуј се, Свети Димитрије, славни Великомучениче и Чудотворче!"

                             МОЛИТВА СВЕТОМ ВЕЛИКОМУЧЕНИКУ ДИМИТРИЈУ

Свети и славни Великомучениче Христов Димитрије, брзи помоћниче и топли заступниче за оне који ти са вером притичу. Предстојећи Небеском Цару, а пошто имаш слободу, умоли Га да нам подари опроштај грехова и да нас избави од помора смртоносних рана, земљотреса, поплава, пожара, тајних убица и вечне смрти у аду. Моли Његову благост да се смилује на овај град (или село) и на ову свету обитељ, на све православне хришћане који искрено љубе свог Господа. Измоли код Цара над царевима победу над видљивим и невидљивим непријатељима роду нашем, свим православним хришћанима и свакој души хришћанској која се у Њега нада. Још Га умоли за мир целом свету, да нас милостиво поштеди рата којим Он кажњава непослушни род људски, да обнови пламен вере у народу српском, да не нестане име међу народима, да се молитвама твојим и светог и милог нам молитвеника Оца Саве и Преподобног Симеона опомене нас; да онима који су у вери дода снаге да истрају, колебљивце да врати на прави пут спасења, макар и кроз привремене казне и страдања, да се душа спасе у дан Суда; да покрене смрдљиву бару наше нераскајаности; да нам подари плач и сузе и жалост што води у покајање и кајање, да се отрезнимо од злих дела наших, да се одрекнемо злих и срамних дела, да се обучемо у сва оружја светлости, да нам не досади добро чинити, да засветли наше пред људима, да се утврдимо у благочешћу; и свима нама који те молитвено призивамо и поштујемо да подари трпљење, смирење, љубав, милосрђе и изнад свега благодатно укрепљење за добра дела, да бисмо провели остатак живота угађајући Владици Христу и чинећи овде добра дела да бисмо твојим молитвама наследили Царство небеско и да Њега тамо славимо са Оцем и Духом Светим, истинитога Бога нашега, сада и увек и у векове векова. Амин.

Juce 06.11.2007 godini prosli su tacno 2 mjeseca otkako je fizicki ovaj svjet napustio najpoznatii svjetski tenor Lucijano Pavaroti. Rekao sam da je samo fizicki napustio ovaj svjet ali ne i duhovno jer sa svoim preljepim glasom i svojom harizmom je bio nezamjenliv umjetnik koj je definitivno znao kako pribliziti lepotu operskih arija siroj publici. Zato je on ostavio veliki trag u umjetnosti modernog doba.
    Malo koji talijan modernog doba je svoj talent proslavio u svijetu, kao on. Glas i stas koji ga karakteriziraju tesko ce se zaboraviti. Talent jednog covjeka.  I njegove ljubavi, mlada zena, problemi sa porezom... i sve one slabosti koje inace covjeka cine takvim. Ljudi zaborave male slabosti i odaju pocast covjeku i njegovim vrlinama. Modena i cijela Italija odala mu je  pocast, a svijet je plakao za neponovljivim glasom.

Ova smrt slijedi jos jednu, manje poznatu za nasu javnost, ali vrlo znacajnu za talijansku "kulturu". 05.09.2007 u 54.toj godini od infarkta preminuo je najpoznatiji talijanski imitator Gigi Sabani. Poznatiji po skandalu koji je izbio krajem '90tih (navodno nevin) i koji je znacajno utjecao na ovu preranu smrt. Rim je 06.09.2007 godini njemu odao pocast u Crkvi Umjetnika (Piazza del Popolo).

Umjetnost koja uzvisi talent, ali i ubije ljude zbog njihovih slabosti. Publika koja je u stanju unistiti karijeru mnogih, pa onda odati pocast. Zadnjih desetljeca u Italiji se mogu nabrojiti mnogi koji su zbog tih razloga zavrsili svoj zivot prerano, a i oni koji su se iz tog medijskog linca znali i izvuci...
    Necu ulaziti u detalje svake price, ali sve one zajedno cine od Italije jednu jako saroliku zemlju, licemjerja i iskrenih osjecaja u trenucima smrti.
    Pavarotti je zivio bogat zivot. Talent ga je izvukao iz provincije Modene, kojoj se uvijek vracao nakon svjetskih putovanja. Svojim talentom je obogatio zivot mnogih i uskratio Tenore za jedan bozanstveni glas.

                                                          Ciao Luciano, ci mancherai..


 

Šta je to ljubav???-Jedno veoma često i teško pitanje... Jedina važna stvar, kada budemo odlazili, bit će tragovi ljubavi što ćemo ih ostaviti za sobom.Teško je voljeti, još teže ne voljeti, a najteže je naći voljenoj koja te voli. Ljubav je osjećaj koji zrači iz srca i krvlju se širi u sve tjelesne stanice.Ljubav nikad ne umire prirodnom smrću. Umire jer joj ne znamo obnoviti izvor. Umire od sljepoće, pogrešaka, izdaje. Umire od bolesti i rana; umire zbog dosade, gubitka svježine i sjaja.Ljubav je pobjeda mašte nad inteligencijom.Postoji samo jedna nada protiv samoće; to je ljubav - ona prodire kroz sve zidove i dopire do najsamotnijeg srca, samo ako se ono otvori. Ljubav je bolest u kojoj je ozdravljnje gubitak. "Ljubav je kavijar i svadbena torta, jagode i šlag. Ljubav je šampanjac. Prijateljstvo je svježi kruh i maslac, bijeli sir i čaj za dvoje. U životu je, naravno, najbolje kombinovati jedno i drugo. Ali prijateljstvo se lakše vari. Ljubav nam zapovijeda da zakoračimo u ništavilo – i pritom nas podupire. "Ljubav znači napokon shvatiti patnju drugog bića.Samo ljubav drži tamu na odstojanju. "Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovicom." "Ah, ne, ni jedna ljubav ne može preživjeti u šutnji."  "Ali kad im se ljubavno tlo izmakne ispod nogu, ona je jaka, a on slab."  "Postoje stvari koje se mogu realizirati samo silom. Tjelesna ljubav je nezamisliva bez nasilja.. Zato što ljubav znači odricanje od sile - rekao je Franz Tiho."  Nema nijedne ljubavi koja bi bila obični tjelesni mehanizam, koja čak ne bi dokazivala, a pogotovo ako se ludo vezuje za svoj predmet, našu moć da sami sebe dovodimo u pitanje, da se potpuno posvetimo, naše metafizičko značenje.Ljubav je spontana i žudi za izrazom u radosti, ljepoti, istini, pa i u suzama. Ljubav živi u trenutku; ne gubi se u prošlosti i ne teži prema sutrašnjici. Ljubav je SADA. Ljubav u sumnjama, to je najveća bijeda i najčemerniji paradoks božji.Dok se voli, dotle se i prasta. Ljubav je samo jedna, ali njezinih kopija ima na hiljade.Ljubav, kao i vatra, ne može postojati bez stalnog podstrijeka: i ona umire čim prestane da se nada ili da se boji.Prava je ljubav kao pojava duhova: svako o njima govori, ali ih je malo ljudi vidjelo.Spremniji smo da volimo one koji nas mrze nego one koji nas vole više nego što želimo.Sudimo li o ljubavi po većini njenih posljedica, bit će nam više nalik na mržnju nego na prijateljstvo.Teško je voljeti one koje ne cijenimo, ali nije ništa lakše nego voljeti one koje cijenimo više od sebe.Užitak ljubavi je u voljenju i sretniji smo zbog strasti koju osjećamo nego zbog strasti koju smo probudili u drugome.

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
    Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.
    Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
    Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
    Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem... i u tim trenutcima sacuvacu u meni samo ljubav onu cistu i iskonsku koju sam gaio u sebi celog svog zivota i ponjecu je gore na nebu kao jedan ljep uspomen od mog zemskog zivota.
U ime svemu onome sto sam do sada napisao i u ime neizmernoj ljubavi koju gaim prema mojoj voljenoj iako je ona kilometrima daleko za sada uod mene ali zivim za taj trenutak kad cemo da budemo zajedno i da prozivimo naljepse trenutke naseg zajednickog zivota svima vama poklanjam vam ovu pjesmu i porucujem vam da negujete ljubav u vama jer ona zna cuda da cini od covjeka. 

Pogledaj u zvijezde tako li su divne ...
s nama su jos, jos nismo ostali sami
Jos ce dugo da se druze sa nama ...
da nam svijetle put u nekoj nocnoj tami
Ljubavi moja zeljan sam tvojih lijepih rijeci,
rijeci koje njezno otvaraju srce moje
Ostani jos malo nocas kraj mene ti ...
molim te ne napustaj rano noci ove ...
Ako suza potece neka bude radosnica ,
neka ona vijerno niz moje lice krene
Nemoj da te uplasi ta suza moja ...
jer uvijek sam sretan kad ti si kraj mene
Nebo je prepuno zvijezda radosnica ...
svaka od njih cuva ljubav sto se krije
Ostani jos malo jer tako moje srce zeli ...
ne, tebe mi nikada predosta nije ...
Znaj da ce osmijeh zastati na mom licu,
ispuni mi ovu zelju i ostani jos malo

Pricaj mi o ljubavi koju sam ti poklonio,
dal' ti je ovo srce sve od sebe dalo
Nocas mi pricaj o svemu i nemoj da ides...
molim te ostani jos samo malo
Ako mi suza potece, neka bude radosnica,
od ti rijeci lijepih srce nek se stopi
Da mislim o tebi sve najljepse zelje,
kad se moje oko pred spavanje sklopi
Pricaj mi nocas o tome sta bi zeljela,
i dali ces svoje srce meni vijecno dati
Kazi dali sam taj muskarac tvojih snova,
i dali bih me svoim zelio vijecno zvati ...

"moje zelje su bile maglovite i rasute ,sad su sakupljene u jednom imenu ,u jednom liku,stvarnijem i ljepsem od maste!tebi priznajem sve sto ja nisam,a opet nista ne gubim odricuci se!nemocan pred ljudima i slab pred svijetom znacajan sam pred svojom tvorevinom,vrednijom od njih!nespokojan pred sigurnoscu svega,siguran sam pred ljubavlju,koja se stvara,sama iz sebe jer je potreba pretvorena u osjecanje!"
  Ovo  je ,naravno,napisao Mesa Selimovic i pomislih ,Boze,kako divno zvuci,pa zasto ne poceti radni dan necim lijepim,uputiti ove stihove nekom ko to stvarno zasluzuje. Nekom koga volis i ko tebe voli. Jer ljubav je jedino blago u zivotu koje ima neprocenljivu vrednost i nemoze se kupiti sa novcem nego sa srcem i dusom.

Dobro vam vecer svima. Evo mene opet po kratku pauzu od dva dana. Ukrao sam malo slobodnog vremena pa sam htio da opet nesto napisem. Danas sam kopao po moim papirima na koih sam pisao razne stvari iz raznih doba mog zivota i slucajno sam naisao na jedan jako ljep tekst koj sam ga pisao dok sam jos isao u srednoj skoli a radio ga za jednu kampanju koja se vodila protiv nasilje u porodici i izlagao ga kao jednu monodramu. Tekst je jako dugacak zato ga necu objaviti u celinu da vas ne bih toliko zamarao ali objavicu neke delove i hocu da malo i ja prokomentarisem tu asocijalnu pojaviu koju mislim da zauzima jako veliki zamah u nasem drustvu. Unapret vam se zahvaljujem za strpljenje koje ste imali da procitate ovaj tekst i za svih vasih komentara.

Crvena oko očiju, bijelog lica unakaženog krvlju koja je tekla iz posivjelih usana, pocijepane košulje i raščupane kose klečala je apotekarka Nataša na podu hodnika svoga stana i pokušavala da, drhtavim rukama, obujmi muža oko koljena. Vladimir je, s pobjedonosnim izrazom na licu, otresao desnu nogu i njeno slomljeno tijelo udarilo je u zid iza nje. Ugledni mladi bračni par. Apotekarka Nataša i ljekar opšte prakse, Vladimir...

....Podigla je glavu, obrisala suze rukavom i ispravila ramena koja su je boljela. Svaki, izmoreni uplašeni dio njenog tijela pozivao je na predaju....Htjela je da ga zagrli, baš kao da se ta scena nikada nije odigrala. Ponižena, unistena ...

Ranije je plakao skupa s njom. Plašio se onoga što je počinio "drugi on". I nije bilo ponižavajuce onda kad je u istom ovom hodniku on držao nož u ruci, prijeteći da će joj iskopati oči, prerezati grkljan ili probusiti trbuh ukoliko mu ne kaže da samo njega voli jer je on najinteligentniji čovjek kojeg ona poznaje. Ne! Ponižavajuće ne! Istina je da je tada, po prvi put, počela ozbiljno da vjeruje da je on opasan. Ali to je bila njegova nesreća, njegova nesigurnost. Njegovi strahovi i traume. Trebalo mu je pružiti brigu, zaštitu, toplotu i nježnost koju mu baba i mater nisu bile kadre pružiti....

.....Dodijeljeno joj je teško breme. I ona ga je nosila. Nije pitala zašto je to teško breme bačeno baš na njena pleća. Ni zašto ga nije zbacila. To je breme sa sobom nosilo ono što joj nisu dali ni majka ni otac, ni jedan čovjek do tada -- Vladimir joj je dao šansu da se daje. Onako kako se cijeloga života neko davao njoj. Onaj kontejner njene duše, ispunjen ljubavlju drugih, praznila je na njega. I davala se. Sva. Bez štednje. Bez straha. Bez srama. Tražio je da bude vlasnik njenog zivota. Dozvolila je. Tražio je dijete. Začela je. Tražio je abortus. Abortirala je.

I ni jedno jutro u kome je debelim slojevima pudera, vješto kao pozorišni šminkeri, sakrivala modrice oko očiju -- nije bilo ponižavajuće.

Sve dok se nije dogodio ovaj trenutak. Iz njegovih, kako ih je nazivala, "vizantijskih očiju", ovoga puta suze nisu tekle. Ovaj ju je put, s izrazom gađenja na licu, šutnuo kao psa. Više ne može da je podnese. Više mu nije potrebna. Spuštena je na dno upravo onoliko koliko je to uopšte moguće....

.....A on nije ni jadan ni lud. Jadna i luda je ona. Izubijana i na koljenima. Prvi put u svome životu, Nataša je osjetila sažaljenje nad samom sobom. I zgadilo joj se. Zgadila se samoj sebi.Ali ne! Ako je i zabrljala svoj život, počistiće brljotinu! I to će postići na sopstvenim nogama a ne četvoronoške...

Podigla je bradu i ispravila mršava ramena. S mukom se pridigla. Ulazna vrata su bila na pola metra od nje. Bosonoga, raščupana, krvava i s već ljubičastim kolutovima oko lijevog oka i pored usana, istrčala je iz stana brzo koliko su je noge nosile. Trčala je... Pocijepana, krvava i plava. Ušla je u taksi i dovezla se k meni.

Zašto mi ranije nije rekla?

Stid. Prezir prema ženama koje život žive polovično, nesposobne da taj isti život kontrolišu. Gađenje prema slabunjavim princezama koje bježe iz vlastite kuće i utočište traže kod prijatelja, roditelja...Onda muževi dolaze da ih vrate kući, i tako brak traje do iduće tuče, prevare, kidanja, loma...Čitavog života slušala je o ljudima koji su bili toliko skandalozniog ponašanja da više nikome nisu bili interesantni čak ni za trač…Prezirala je slabiće, žalopojke i samosažaljenje.

Zašto je to učinila sada?

Jer je postala slabić. Jer se sažalila nad samom sobom. Shvatila je da je sve uzaludno. Ako ostane s njim poludjeće. Shvatila je da srlja u propast. Ispala najgluplja i najslabija od svih žena koje poznaje. Nasjela je na priču da je baš ona ta koja može da "spasi sve". Precijenila se. Koja to žena uspijeva istovremeno da kuva, pere, uči, radi, rađa, nadograđuje nokte, priprema proslavu krsne slave, njeguje bolesnog djeda, plijevi babin grob...? Razumije ako je muž tuce, pa ga istog kad je bolestan njeguje…? Ako neka to i kaže -- laže. To ne može niko. A mislila je da je baš ona ta. "Idealni tip"...Upropastila je samu sebe. Ne on. On je samo uzeo što se uzeti dalo. I onda kad je "obrazovana, lijepa, pažljiva, nježna, iskrena, poštena, vrijedna, zavodljiva, seksi, društvena..." postala "neurotična, posesivna, nagla, nepredvidiva..." on je počeo da je tuce, muči i ponižava. A što su udarci bivali češći, to je ona češće okretala i drugi obraz. Tako je postala "žena-žrtva".

Nasilje. Psihichko i fizichko. Zapitash se samo…koje je gore? Jedno boli trenutno (vishe nego zauvek) i ostavlja modrice i ozhiljke po telu..drugo po dushi i boli zauvek.
Razlichiti oblici, zastrashujuce razmere, katastrofalne posledice, nezamislive priche. jedan fenomen – nasilje.

pre svega: Mama i Tata, hvala vam shto nikada od vas nisam dobio cvrgu kao kaznu. Hvala shto nikada nisam bio u karantinu. Hvala sto mi nikada nista nije zabranjeno. Hvala sto ste uvek imali zivaca i strpljenja za mene, moje gluposti, nestasluke, pubertet, zahteve, prohteve, zelje.

Nikada mi nece biti jasno sta je to sto nekog natera da maltretira drugu osobu. Da li je to pokazivanje svoje moci? Davanje vestachkog disanja umirucem patrijarhatu na pragu 21-og veka kada zene dobijaju sve vecu smaostalnost? Kakva to zivotinja zivi u coveku, koja mu neda da recima iskaze to sto oseca, vec mora nasiljem? Ja to ne mogu da svatim. Moj um to ne moze da pojmi. Hej, bre, to boli, to ostavlja posledice. To razara porodice, to unishtava tudja srca, tudje zivote.Odvratno, primitvno, strasno, bolesno. I sto je najgore, kada vidite primer nasilja jaceg nad slabijim, natera vas da pozelite da i vi njega dobro istucete.
Ja bih naravno imao stoshta da kazhem na ovu temu. Ali plasim se da se ne zanesem. Zato cemo poslusati sta kazhu knjige.

* Žene i djevojčice sirom sveta, bez obzira na nacionalnu, rasnu i vjersku pripadnost, kulturu, dob i status, izložene su raznim oblicima fizičkog, seksualnog, psihološkog i ekonomskog zlostavljanja.

* Prema podacima Svjetske zdravstvene organizacije, različite studije pokazuju da je u proseku između 10 i 50% žena iskusilo neki oblik fizičkog nasilja od partnera, da je između 12 i 25% žena podvrgnuto pokušaju ili samom prisilnom seksualnom odnosu.

* Neverovatna brojka od čak četiri miliona žrtava trgovine ljudima godišnje zastrašujući je podatak o razmerima eksploatacije žena i dece koji ukazuje na preko potrebnu borbu za sprečavanje trgovine ženama (trafficking).

Počinioci nasilja redom su:
suprug u 49,24%
otac u 17,84%
sin u 12,26%
vanbračni partner u 6,83%
bivši suprug u 1,41%
deda u 0,92%
ochuh u 0,71% slučajeva

Ovaj moj clanak posebno sam namenio svim onim koi na bilo koi nacin su pokusale da zlostave zene bilo u svoju porodicu ili ne. To sam namenio svima onima koje reci zamjenjuju sa sakama i tupanicama. Zelim da to procitaju i da dobro razmisle dali na pragu 21 vjeku kada ponovo zapocinje era humanizma treba u sebi da gaimo zivotinske nagone i da "dajemo vestacko disanje umirucem patrijarhatu". Svakom kom se pronadze bilo kako u ovom tekstu predlazem mu da razresi sve dileme u svoju glavu da se pomoli bogu da mu oprosti za sve grehe koje je pocinio zato sto su to mislim grehove koi su svesno pocinjeni i da pokusa da nesto promeni u sebe jer mislim da nema nista bolje kad se sve dileme resavaju razgovorom u okviru jedne veze ma kakva bila ta veza. Zato sto nikom bog nije dao takvu vlast da sa svojom rukom resava sudbinu druge ljude i svaka je licnost ma kakva ona bila vredna postovanjem zato sto svaki ima svoje kvalitete koi ga cine covjekom i niko nema pravo da gazi na te covecke kvalitete i unistava ih.

Paralizirana i nasmrt bolesna Britanka Diane Pretty (43), koja je od Europskog suda za ljudska prava zatražila da joj dopusti eutanaziju, izgubila je slučaj u završnom krugu procesa. Pretty je paralizirana i stoga se ne može ubiti sama, ali je od Suda zatražila da to dopusti njenog  supruga Brianu nakon što mu britanski Vrhovni sud nije dao garanciju da nakon takvog čina neće biti sudski gonjen u Velikoj Britaniji.
Majka dvoje djece boluje od neizlječive motoričke neurodegenerativne bolesti koja će za nekoliko mjeseci uzrokovati potpuno zatajenje njezinpg respiratornog sustava. Pomoć pri samoubojstvu prema engleskom zakonu je ilegalna, a kazna koja zbog takvog čina može biti dosuđena maksimalno je 14 godina zatvora. Jedina zemlja u kojoj je eutanazija legalna od 1. aprila je Holandija.
    Ovaj clanak sam danas procitao onako slucajno na netu i dao mi je ideju da danas napisem nesto o tome kakvo je moje shvacanje o eutanazii i dali uopste postoi ta etika smrti.Koliko sve to moze da bude eticno. Zato da vas upozorim prije početka. Ovo nije veseo post kao ni predhpdna dva posta, niti post s kojim će te se složiti. Možda neki hoće, neki neće. Neki neće shvatiti o čemu pišem niti zašto. To nije važno. Samo ne bih željeo da ovo polovično pročitate i reagirate na prvu. Razmislite malo, onda napišite to što želite. Ugodno čitanje.
    Prije nekog vremena, kada sam postao svjestan smrti, i toga da ljudi ubijaju sebe i druge iz raznih razloga, počeo sam razmišljati o opravdanosti tih razloga, kao i o "moći" ljudi da određuju tko će i da li će, i kada će umrijeti.
    Možda sada mislite da ciljam na ubojstva, ratove, abortuse i smrtne kazne, ali nije tako. Ne želim pisati o tome kako ljudi ubijaju, već o tome kako brane umrijeti.U svijetu gdje svi samo žele biti mlađi, gdje žele živjeti duže i gdje se toliko propagira vrijednost ljudskog života, zanemaruje se onaj dio ljudskog života koji nas čini ljudima i koji nas čini živima. Smrt. Od nje se distancira, nje se boji. A opet, velik je dio toga što radimo određen našom željom i vjerom u život poslije smrti. To je ono mjesto s kojega se zaista nitko nije vratio, a oni koje se vrate polovično su samo uzrok srčanim i mozdanim infarktima, ono mjesto koje je izvor straha u svakom čovjeku. Ono mjesto, možda čak i vrijeme, ili neka druga dimenzija koju mi, živi ljudi, ne možemo razumjeti, je ono u koje ćemo ući sami, bez podrške, bez znanja kamo i kako idemo, a možda toga niti nećemo biti svjesni. Možda ćemo tim "prelaskom" zaboraviti sve što smo ikada bili.
Eutanazija, ili ubojstvo iz samilosti je, po mom mišljenju, baš to, iskaz samilosti. Osobi koja traži da joj se olakšaju muke to treba biti omogućeno. Inkvizicijske metode su nestale sa srednjim vijekom, a tjeranje osobe koja više nema nikakvog nadzora nad vlastitim tijelom, a koja je svjesna i zarobljena u njemu, je baš to, mučenje. Osobe oduzete u potpunosti mogu živjeti godinama, desetljećima, a svo to vrijeme one su mučene, svidjelo se to vama ili ne. I, uopće, koja je poanta života ako se nikad nećeš ustati iz kreveta, ako nećeš prošetati, ako se nećeš smijati, ako nećeš plesati, voditi ljubav, ili samo izaći i duboko i svjesno udahnuti, zadržati zrak i izdahnuti?
    Koja je poanta života ako zapravo ne živiš?Ne krivim osobe koje drže svoje voljene na životu iako oni tako pate, oni se boje gubitka, boje se smrti i za te osobe, boje se možda neke kazne, ili okrivljavanja osobe o kojoj se radi, ali najveći razlog protiv je nada. Ona nada koja nema uporište u nekom razumu, koja može ostati samo san, samo želja i samo nada. I ta nada je ubojica samilosti. Jer i najmanja mogućnost da će osoba koja leži i pati ustati i opet biti ona stara je dovoljan razlog da ideja o eutanaziji bude odbačena.
    Iako, sada ne mogu tvrditi da bih postupio tako, ili suprotno, jer se u toj situaciji nisam našao i ne mogu se zamisliti u njoj. A tada, s obzirom da se radi o temi koja je, kao što sam već rekao, izvor najvećeg straha, sav razum gubi snagu, i ostaju samo emocije. Ponajprije, taj strah. Strah da bi ta osoba prije umiranja mogla reći "Zašto?". Da bismo ju ubili.Ali, taj strah je sebičan, Taj strah je egoističan. On se odnosi samo na nas. U tom strahu se zapravo nikada ne misli na drugu osobu. U tom se strahu misli na to što ćemo MI pogrešno napraviti, kako ćemo MI biti kažnjeni, kako ćemo Mi nekoga izgubiti. Ali, sada, dok te emocije nisu uključene, dok taj strah spava, mogu reći da podržavam ideju eutanazije. Ako svom ljubimcu možemo skratiti muke ako se muči, po čemu su ljudi manje vrijedni olakšanja, ili više vrijedni patnje? Da, danas je eutanazija dobra i plemenita stvar. Sutra, ne znam hoću li tako misliti. 

No, problem je u tome što ljudi ne razmišljaju dovoljno o tome. Kao što sam rekao, imam već neko mišljenje, koje se trudim preispitivati. Jako puno ljudi prihvaća ono religijsko mišljenje u ovom pitanju, ako se ne varam, čak i više nego u ikojem drugom. A nitko se ne zapita kakvi su motivi tih vjerodostojnika koji diktiraju moral. I koliko je taj moral suprotan od pravih ljudskih vrijednosti koje svi imamo usađene u sebe, a koje naglašavaju suosjećanje, i pomaganje. Možda će te reći da je crkva ta koja pomaže i koja suosjeća, ali nije. Ona inzistira na strogom i krutom pridržavanju pravila. Ako se kaže "ne ubij", onda se misli "ne ubij nikad", ne poštuju se i ne razmišlja se o onim finim sivim područjima, koja zapravo obuhvaćaju većinu naših života.
    Mi ne živimo u crno-bijelom svijetu. Naš svijet je prepun raznih boja, koje nisu određene, tu je čitav spektar unutar onog poznatog. Postoji previše toga za odlučiti a da bi sve bilo određeno zakonom, pravilima, društvenim moralom, etikom, bon-tonom, čime god. Postoji previše toga oko čega se treba razmisliti bez uključivanja straha i bez bojazni. Svaki život je individualan i poseban, a takva je i svaka smrt. Mi, ljudi, samo mi možemo biti humanisti. To umjesto nas ne može biti niti jedna institucija. U ovome slušajte sebe, a strah i ono čemu su vas učili odmalena ostavite postrani.

                                                            Laku vam noć želim. 

    Nabokov i njegov roman Lolita, Michael Jackson (iako još nedokazana krivnja, ali kako vjerovati čovjeku koji tvrdi kako je oduvijek bijelac te da se nikad nije podvrgnuo operaciji izbjeljivanja svoje kože?), R.Kelly i x broj neznanaca sirum svijeta!Naslućujete li vezu? Da, riječ je o jednom od najgnusnijih zločina nad djecom - pedofiliji!

Seksualno zlostavljanje djece u koje spada pedofilija kao i podtip pedofilije incest danas je postalo globalna industrija koja eksploatira više od milijun djece godišnje. Raširena je posvuda po svijetu tako da ni nas Balkan nije izuzetak, osim što se kod nas još ne priča toliko o tom gorućem problemu koji sve više i više uzima maha. Vjerojatno najsvježiji primjer pokušaja iskorištavanja djece su djeca žrtve tsunamija, koja su ostala siročad, pa su se nad njih kao lešinari nadvili ljudi koji ih žele prodati u razne svrhe!   
    Izraz pedofilija odnosi se na odrasle osobe, najčešće muškarce, koji seksualno zadovoljenje nalaze kroz fizički i često seksualni kontakt s djecom predpubertetske dobi. Incest je podtip pedofilije a podrazumijeva seksualni odnos između bliskih srodnika za koje je brak zabranjen, najčešće brata i sestre ili oca i kćeri.
    Seksualno zlostavljanje djece ne podrazumijeva samo spolni akt već i nasilno milovanje, špijuniranje djece tokom kupanja, prisilno gledanje pornografskih filmova i danas sve rašireniju dječju pornografiju. Prema podacima UNICEF-a, više od milijun djece godišnje je natjerano na prostituciju ili prodano u seksualne svrhe – dakle, to nije problem lokalnog karaktera već globalni problem od kojeg ni jedna zemlja nije pošteđena.   

U slobodnom prijevodu pedofilija oznacava ljubav prema dječacima. Ova riječ, kao i njena praksa, dolazi iz stare grčke, mada je vjerojatno stara koliko i svijet sam. U Grčkoj ona nije bila tabu, niti grijeh, bio je to poseban odnos između učitelja i učenika, muškarca i dječaka. Učitelj je uživao učeći dječaka seksualnim vještinama dok je učenik uživao «primajući» znanje. No, sjetimo se svojih školskih dana; jesmo li svi voljeli ići u školu, jesmo li svi voljeli učiti? Mislim da većina nije i mnogima od škole ostanu raznovrsne traume i frustracije, a pedofilija je bila daleko gadniji ekstrem obrazovanja.S vremenom je riječ poprimila potpuno novo značenje, izgubila je učenik-učitelj kontekst i prerasla je i na ženski spol, a u društvenom kontekstu je postala moralno zlo na nivou ubojstva. No, zašto je pedofilija postala tako osjetljiva tema? Vjerojatno zato što se radi o našem potomstvu, našim najmiliim i nevini decaci i devojcicama , onima prema kojima imamo prirodni instinkt da ih zaštitimo. Nažalost, kako je seksualnost sama po sebi oduvijek bila tabu, nije se moglo ni o pedofiliji racionalno razmišljati.

Vjerojatno jedan od najgnusnijih zločina zabilježen je u Vijetnamu tokom rata, što je objavljeno tek 1999. godine. Jedan vijetnamski vojnik uhapšen je i osuđen zbog silovanja osmomjesečne djevojčice. Tražio je od roditelja da im pričuva dijete i izveo je van iz kuće. Majka je nakon 15-ak minuta krenula u potragu za njima no nije ih uspjela naći, pa je pozvala u pomoć ostale vojnike. Tada je začula vrisku te potrčala prema tom zvuku i naišla na tog vojnika kako siluje njenu kćerku. Dijete je završilo u bolnici s teškim povredama na donjem dijelu tijela te je obilno krvarilo. Strašan zločin, iako je jedina sreća, ako se to može zvati srećom, to što je dijete bilo malo te se najvjerojatnije ne sjeća tog događaja. Kažem, nadajmo se!  

Pedofilija je možda vrlo upitna i slojevita stvar, ali njeno je ispoljavanje u svakom slučaju apsolutno zlo. Najviše zato što će većini djece ostati vječni psihički ožiljak, koji se može samo negativno reflektirati na njihov život, te stvoriti bolesne osjećaje, strahove i frustracije, a možda čak i novu generaciju pedofila.

  JE UBOJSTVO   

 Za razliku od jucerasnji post danas cu pisati o necem sto nije tako ljepo ali nazalost predstavlja dio naseg zivljenja i naseg postojanja. To je abortus ili pobacaj ili kako ga ja nazivam mozda surovo ali veoma realno ubojstvo svoga djeteta. Nemorate da se slozite sa moim stavom oko toga. Ja vam necu zamjeriti al ce mi biti veoma drago ako procitate do kraja ovaj moj post i ako ostavite vas komentar bilo da je u istom smjeru sa moim misljenjem ili u sasvim razlicnim smjerom. 
                                              

"Trudna sam" ne, nije to sto mislite...:).. nekad je ova recenica znacila pocetak neceg divnog, pocetak novog zivota (misleci i na zivot tog djeteta i na zivote njegovih/njenih roditelja) i donosila je osmijeh na lice.. ona i danas znaci pocetak novog zivota, ali zivot izgleda gubi na vrijednosti... ta famozna recenica sada ne donosi osmijeh, nego suze.. iz vise razloga..
    U tinejdzerskim godinama to je nesto najgore sto ti se moze desiti.. unisti ti zivot.. dijete te samo sputava, kako da budes majka u tim godinama kad si ti jos uvijek dijete.. e pa ja ne mislim da su cure kojima se to dogodilo djeca.. znale su kako beba nastaje.. i onda to malo jadno stvorenje plati zivotom zbog greske njegovih/njenih roditelja..a cak i ne saznaju je li on ili ona.. ali ako se majka i odluci da ga/ju rodi, ono ce zauvijek biti smatrano greskom i optuzivano da je ona upropastila svoj zivot zbog njega/nje.. i kad vidim na ovim filmovima, serijama kako neka tamo place, jer je saznala da je trudna, zgadi mi se sva.. kao da je biti trudna nesto lose.. a ne zelim ni poceti diskusiju o kretenima koji odluce napustiti djevojku nakon sto zatrudni ili je pokusaju natjerati da abortira.. ma gade mi se!! fuj...

 
POGLEDAJTE SLIKU!!Da li bi stvarno htjeli da se ovo desi vasem djetetu???
a mozda je upravo ovoj bebi bilo sudjeno da bude pronalazac lijeka za rak ili AIDS....
ipak je to novi zivot i niko nema pravo da ga unisti!!!

Evo nešto i sad dog pisem mi pada u oci i čitam ga: Svakih 30 sekundi jedna ,,majka ako se tako uopste meze i nazvati abortira u EU. Za mene zastrašujuć podatak, i da si još pogoršam sliku taj broj ne pada već zastrašujuće raste. Pravo na pobačaj ? U p.m. pa dokle svijet misli ići s tim pravima. Zadnja rečenica mi smiješno zvuči, ali ozbiljno, koliko se smijemo prepustiti u vlastite ruke, okreteti leđa  zakonima prirodi iako smo u mali milijun slučajeva s tim igranjem izvukli deblji kraj. Pobačaj je za mene igranje Boga, a svakih se 30 sekundi jedan čovjek u EU igra Boga. Možda i zato toliko patimo za tom istom unijom, možda mislimo da ćemo u njoj postati bogovi. Situacija da imamo nešto neželjeno čega se čim prije želimo riješiti jest zeznuta stvar, ali tko je zaslužan za to što ne želimo...? Nitko druginego mi sami. Ono Crkveno „abortus je ubojstvo“ mnogima para uši. Neka. Za mene abortus nije ubojstvo, to je pokoljenje. Njime smo presudili i svim onim budućim plodovima koji su mogli izaći iz nečeg što smo mi ubili. Ubili – prava riječ.
    Dobili smo slobodu, nevezane ruke da ovoj svijet oblikujemo prema svojim željama. I čime se danas imamo ponositi: abortusima ? Bombama ? Ratovima ? Mržnjom ? Veliki samar za nas... Što je najgore sve to nam se zavuklo pod kožu, toliko da u ljudskoj vrsti teba napraviti podvrstu čovjek, jer mnogo ih ima što ne zaslužuju taj naziv...

    I evo na kraju ovog mog clanka zelim da vanm podarim jednu fotografiju koju sam ja odradio kao mali i skromni doprinos u onu borbu koju treba da vodimo svi mi protiv abortusa koj ja smatram kao jedna asocijalna pojava. Posto se bavim grafickog dizajna nemam sa cime drugo da doprinesem u toj borbi nego sa nekom takvom slicicom.

Sta bi bila sustina ove slicice. Tu sam prestavio dve sake. Jedna je velika koja je sinonim nas odraslih ljudi a jedna je mala i je sinonim tim malim sustestvama koi treba doprva da dodzu na svjet. Postavio sam to tako kako bi pokazalo kako mi odraslih mozemo da uticemo na sudbinu tih malih bica jer smo i veci i snazni od njih. E bas tu je poanta ove slike: kad mozemo da uticemo na njihovu sudbinu da to radimo onako kako treba, da ih rodimo, odgoimo u prave ljude i da im damo svetlu buducnost kako bi i oni mogli da dobiju onu silu koju mi imamo sada. A ne da iskoristimo to u suprotnom pravcu da ih ubijemo i unistimo(jer sami abortus je to i nista drugo) zato sto nemojte to da zaboravite: sa svakom ubijenom fetusom vasa snaga vasa sila je sve manja i jednom danom ta saka nece ni postojati a ne da odredzuje sudbinu nekim drugim nevinim bicama.

    U ovom postu zelim da iznesem neke moje stavove o ljubavi o onu pravi cistu i iskonsku ljubav. Ali prije svega hocu da na pocetku mog posta citiram 13 glavu iz Poslanije Apostola Pavla do Korintjana u kojoj i on prica o ljubav onu pravu cistu i iskonsku.

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

2. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

4. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,

5. Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

9. Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;

10. А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.

11. Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.

12. Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.

    U psihički zrelog čovjeka stapaju se potrebe da voli i bude voljen u jedinstvenu cjelinu. Bitan sadržaj ljubavi je povjerenje među ljudima koji se vole. Uzajamno povjerenje omogućava im da se jedno drugom potpuno otvore: da iznose svoje misli, skrivene želje, pokažu osjećanja, vrline i slabosti, povjere sve svoje radosti i razočaranja, uspjehe i neuspjehe, sve svoje doživljaje, zamisli i dileme. Istinska ljubav ne može postojati ako odnos prema voljenoj osobi ne sadrži i poštovanje tog čovjeka. Poštovanje je priznanje čovjekove ličnosti, ljudske individualnosti i različitosti, u vidu obzirnosti prema voljenoj osobi, suzdržavanja od: potcijenjivanja njenih sposobnosti, ismijavanja njenih shvatanja, prišivanja pogrdnih imena "voljenoj osobi" i od bilo kakvih drugih oblika agresivnosti prema njoj. Na poštovanje voljenog bića direktno se nadovezuje zauzimanje ravnopravnog stava prema njemu. Ako nekoga smatramo manje vrijednim od sebe, ne možemo ga u pravom smislu ni voljeti. Voljenu osobu ne smatramo ni u čemu svojim "vlasništvom", dakle objektom umjesto subjektom ljubavne stvarnosti. Predmet se, sam po sebi, ne može poštovati a tako ni istinski voljeti. Polna ljubav - prava i potpuna - nužno nosi u sebi i odanost voljenoj osobi. Kad nekoga zaista volimo i kad nam je ljubav uzvraćena, kad nas i emocionalno i seksualno potpuno ispunjava i zadovoljava, onda se ne moramo posebno prisiljavati da bismo ostali polno vjerni. Onda to nismo zbog nekih moralnih načela ili zato što smatamo da nam je to dužnost, nego vjernost partneru doživljavamo kao vlastitu potrebu, nešto što sami želimo i što nam niko ne mora nametati. Dok je ljubav altruistična, usmjerena na ličnost drugog čovjeka i spremna na poklanjanje sebe, nagon je egocentričan, usmjeren isključivo na vlastito zadovoljenje, pun prohtijeva i spremnosti jedino da uzima. Ljubav je strpljiva, nenametljiva i obzirna; nagon je nestrpljiv, agresivan, sebično bezobziran stoga je svako nametljivo ili čak nasilno zahtijevanje polnog odnosa izraz nagona, ali ne i polne ljubavi. Za ljubav je karakteristično da je postojana i individualna, veže se uz određenu osobu i ostaje joj vjerna. Naprotiv, nagon je hirovit i trenutan, određenom osobom lako se zasiti, pa se prebacuje na drugog čovjeka ili se u isto vrijeme usmjerava na više "žrtvi". To je zato što nagon obuhvata samo polne karakteristike ličnosti, a ljubav sve njene osobine. Nagon ne može ostati vjeran, jer se usmjerava samo na nečiju libidnost koja je mnogo manje individualna: jednaka ili vrlo slična seksualna svojstva ima mnogo ljudi na svijetu, dok se ljubav povezuje sa kompletnom ličnošću pojedinca, njegovom individualnošću koja je zapravo jedinstvena, te joj ostaje vjerna. Prirodni, sastavni dio polne ljubavi jeste i želja da čovjek s voljenom osobom u prisnom tijelesnom dodiru zadovoljava svoj polni nagon. To je njezina pasivna komponenta koja je uvijek prisutna. Aktivna komponenta ljubavi odražava se u potrebi čovjeka da zadovolji polni nagon i voljene osobe. U nečijem ponašanju to je mjerilo da li se tu uopšte radi o ljubavi jer želja za zadovoljavanjem samo vlastitog seksualnog nagona nije dokaz nečije ljubavi prema osobi koju polno želi. "Isprva su bila tri ljudska roda, ne kao sada samo dva, tj. muški i ženski, nego je bio još i treći koji je pripadao i jednom i drugom rodu ..." Ti prvobitni ljudi bili su, po toj priči, vrlo snažni. Bogovi se uplašiše njihove snage pa ih podijeliše na pola. "... I otuda svaki uvek traži drugo znamenje koje mu pripada", kaže Aristofan u Platonovoj "Gozbi" jer : "žudnja za celinom i lovu na nju ime je"ljubav."

ZALI GORO ZALI SESTRO  DVAJCA DA ZALIME

TI ZA TVOJTE LISJA GORO JAS ZA MOJTA MLADOST.

TVOJTE LISJA GORO LE SESTRO PAK KE TI SE VRATAT

MOJTA MLADOST GORO LE SESTRO NEMA DA SE VRATI.  

    Zaslo je sunce za makedonske legende za naseg Toseta. Al nije zaslo za njegovu pjesmu i za njegovog uspomjena zato sto je bio andjeo u covjeckom obliku. Zivjeo je svoj zivot brze ma koi bio drugi, a u njegovim 26 godina, dao je sve od sebe. Htio je da bude i pokusavao je da stigne uvjek tamo gde je trebao biti. Bio je i ostace uvjek legenda. 

    Nisam pomislio, ali bas nikada nisam pomislio, nemoguce je bilo da bas o tebi, o tebi andjeosko sunce, andjeosko dete, da ti pisem IN MEMORIAM. A kada bih mogao andjele,  kada bih samo mogao, vratio bih vreme na juce, zaustavili bi ga svi mi, da prestane da tece. Svi bi ziveli u jucerasnjem danu, zauvek. Da nam ostanes ziv i zdrav, nasmejan, raspevan, veseo, najmilije nase andjeosko sunce. U snu su te ukrali andjeli nebeski. Zar im nije bila dovoljna tvoja pesma sto su je slusali svi, I na nebu i na zemlji, pa je trebalo da te uzmu samo za sebe, da pevas samo nima?

    Moje srce je ispunjeno beskrajnom tugom. Postoji li neko srce sto ne tuguje, sto ne place za tobom, nase andjeosko dete? Kad bih mogao da izbacim svu svoju tugu na ovaj tekst, to se ne bi moglo uporediti sa svim svetskim tugama do sada, zato sto nas srca sama teraju da tugujemo za tobom ti rozbo blagoslovenoj majci.

  

Bio si sve sto bi mogla jedna majka da pozeli svome detetu. Toliko muzike u tvojoj dusi, toliko zvezda u tvojim ocima. Toliko dobrote u srcu imaju samo izabranici boga. I to si sve nama podario, zato sto si bio takav, jedinstveno veseo, jedinstveno dobar, jedinstveno savrsen. Kao da si bio dodirnut bozijom rukom. Bio si nasa svetlost u ovo pomalo maglovito vreme i nasa nada da dobrota moze otvoriti zeljezna srca. Istrgao si se iz samog praskozorja svog zivota. Praznina koju si ostavio za sobom je teska i bolna. 26 godina je malo. Premalo da odes put neba, ali andjeli te zele za sebe. Ti bozije dete, andjeosko sunce, resio si svoju pesmu da dopevas gore na nebu. Pocivaj u miru. Puno ti hvala sto si nas uvek znao uciniti sretnim. I jako, jako ponosnim…  

 ZAPISAO JE MIHAIL RENDZOV U 93 PSALMU

     Mi smo se pozdravili sa tvojim likom i tvojim ocima, sa svim onim sto na dodir sa dodirom si odgovarao.Sad cemo ozivljavati uspomene, zvati cemo proslost u pomoc kako bi nam rasvetlila buducnost, jer  ono sto nam je ostalo ne moze se dodirnuti, nema oblika. Na sunceve zrake ne naleze kao dobra sjena, na mesecu ne sija kao srebro, nije ni vetar u mugrama belim, niti rumena toplina u zalasku sunca, nije ni prah iako se sve u prah pretvorilo. Nije ni eho koji se odbija iz drveta u tuznim Krusevskim sumama, nista nije…,a sve je. To sto nam je ostalo je samo tuga, ali ako je za utehu, ti si  nam ostavio nesto sto u sebi nosi dimenziju besmrtnosti. Ovo nase andjeosko sunce, ovo nase andjeosko dete, cuvati cu ga ja za svoje dete, ona za svoje i ono za svoje. I svi sa kolena na koleno prenositi cemo bogatstvo koje si nam ostavio, za buduca vremena, pjesma tvoja andjeoska. Tose zauvek.

     Kao poslednji pozdrav prema tebi andzeosko sunce andzeosko nase djete saljem ti ovu pjesmu sa kojok ti porucujem pocivaj u mir nas andzele nasa legendo gordost nasa Makedonska.

Pesma za Tošeta

Ti mirno spavaj, spokojan budi
Oči zatvori, srce umiri,
Šta bog poželi, neka ne čudi
Eto mu anđela, da mu se divi
Ponosno hodaj, nek suzne oči
Radost ispletu niz polja cvetna
Osmeh ogrni, nek se u noći
Eho čuje tvog glasa sretna
Skamenjen, nem od bola
Koliko puta već pitam zašto?
I odgovora nema...

        

    "Ja odlazim sa ovog svcjeta. Onako tiho i neciujno kao sto sam i dosao. Ali molim vas upamtite to. Uvjek sam vas sve volio, volim vas i volecu vas zato sto cu ja biti i ostati vas Tose."

    Evo to sam ja. Zovem se Grkovski Mitko. Rodzen sam 06.04. 1975 godine u jednom malom ali veoma lepom gradicu u Istocnoj Makedonii, Berovo. Imam svoj multimedijalni centar koj se zove "Division" u kome radim sve od oblasti grafickog i multimedijalnog dizajna. Inace volim puno citati i pisati pa tu cu da objavim neke svoje eseje i statije iz vise oblasti (poezija,proza, poznata imena domacoj i stranoj knjizevnosti, likovna umjetnost, istorija arhitekture, muzika , film, istorija, filozofija, etika, lepota i zdravlje, ljubav i sex) koje mislim da ce vam se puno dopasti. Pisacu vam nesto i iz oblasti digitalne fotografije i objavicu neke korisne tutorijale o tome. Inace volim zivot i sve sto on nosi. Volim da slusam muziku , da izlazim sa prijateljima, da se druzim. I ovaj blog shvatam kao jedno druzenje zato molim vas posetite moj blog i komentirajte to sto sam pisao. Svaki komentar bio dobar ili los bice mi veoma drag i evo puno vam se zahvaljujem unapret o svemu.Sigurno se pitate sta ja Makedonac radim na vasem blogu. E to je prica sama po sebe. Kao prvo mnogo volim taj narod i mislim da je najbolji od svih jugoslovenskih naroda al i to nije pravi razlog. U Srbii zivi ljubav mog zivota moja voljena Eli. Necu puno o tome da pricam al samo hocu pisajuci na tom blogu da budem blizu nje i da zna da je puno volim. Nadam se da nece biti problem sto sam iz Makedonije i mislim da cete me prihvatiti kao vas ramnopravan clan na blogu i citacete moje postove. Unapred vam hvala na povjerenju, svi vas puno volim i zelim da se druzimo svi zajedno.
     I evo na samom pocetku saljem vam jednu razglednicu iz mog prelepog grada. Tu sam razglednicu radio za jedan veliki nastan koj se dogadza u nasem gradu a zove se "Maleseviju na vasem dlanu" Malesevija inace je oblast u Istocnoj Makedonii u kojoj se nalazi grad Berovo. To je intenacionalan sajam starih predmeta sa kojim su se koristili nasi predci a i danas jos postoje i predstavljaju kulturno blago naseg naroda. Taj se sajam odrzava na 28.08. svake godine kada je veliki hriscanski praznik Upokojenije Presvete Bogorodoce ili kod naroda poznat kao Presveta Bogorodica Balaklija koj ove godine je za prvi put proglasen kao drzavni praznik u Makedonii.

    P.S. Mozda cu praviti neke gramaticke greske ali ne marite o tome. Znate to mi nije materni jezik al ipak sam ja dete Jugoslavije pa eto imao srece da ucim srpski i trudicu se da i pored gramaticke greske vam dolovim sustinu teksta koi pisem.