uvjek stremi pronaci smisao onome sto radis

    U ovom postu zelim da iznesem neke moje stavove o ljubavi o onu pravi cistu i iskonsku ljubav. Ali prije svega hocu da na pocetku mog posta citiram 13 glavu iz Poslanije Apostola Pavla do Korintjana u kojoj i on prica o ljubav onu pravu cistu i iskonsku.

1. Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.

2. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам.

3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.

4. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,

5. Не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,

6. Не радује се неправди, а радује се истини,

7. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

8. Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.

9. Јер нешто знамо и нешто пророкујемо;

10. А кад дође савршено, онда ће престати шта је нешто.

11. Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.

12. Тако сад видимо као кроз стакло, у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат.

13. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима.

    U psihički zrelog čovjeka stapaju se potrebe da voli i bude voljen u jedinstvenu cjelinu. Bitan sadržaj ljubavi je povjerenje među ljudima koji se vole. Uzajamno povjerenje omogućava im da se jedno drugom potpuno otvore: da iznose svoje misli, skrivene želje, pokažu osjećanja, vrline i slabosti, povjere sve svoje radosti i razočaranja, uspjehe i neuspjehe, sve svoje doživljaje, zamisli i dileme. Istinska ljubav ne može postojati ako odnos prema voljenoj osobi ne sadrži i poštovanje tog čovjeka. Poštovanje je priznanje čovjekove ličnosti, ljudske individualnosti i različitosti, u vidu obzirnosti prema voljenoj osobi, suzdržavanja od: potcijenjivanja njenih sposobnosti, ismijavanja njenih shvatanja, prišivanja pogrdnih imena "voljenoj osobi" i od bilo kakvih drugih oblika agresivnosti prema njoj. Na poštovanje voljenog bića direktno se nadovezuje zauzimanje ravnopravnog stava prema njemu. Ako nekoga smatramo manje vrijednim od sebe, ne možemo ga u pravom smislu ni voljeti. Voljenu osobu ne smatramo ni u čemu svojim "vlasništvom", dakle objektom umjesto subjektom ljubavne stvarnosti. Predmet se, sam po sebi, ne može poštovati a tako ni istinski voljeti. Polna ljubav - prava i potpuna - nužno nosi u sebi i odanost voljenoj osobi. Kad nekoga zaista volimo i kad nam je ljubav uzvraćena, kad nas i emocionalno i seksualno potpuno ispunjava i zadovoljava, onda se ne moramo posebno prisiljavati da bismo ostali polno vjerni. Onda to nismo zbog nekih moralnih načela ili zato što smatamo da nam je to dužnost, nego vjernost partneru doživljavamo kao vlastitu potrebu, nešto što sami želimo i što nam niko ne mora nametati. Dok je ljubav altruistična, usmjerena na ličnost drugog čovjeka i spremna na poklanjanje sebe, nagon je egocentričan, usmjeren isključivo na vlastito zadovoljenje, pun prohtijeva i spremnosti jedino da uzima. Ljubav je strpljiva, nenametljiva i obzirna; nagon je nestrpljiv, agresivan, sebično bezobziran stoga je svako nametljivo ili čak nasilno zahtijevanje polnog odnosa izraz nagona, ali ne i polne ljubavi. Za ljubav je karakteristično da je postojana i individualna, veže se uz određenu osobu i ostaje joj vjerna. Naprotiv, nagon je hirovit i trenutan, određenom osobom lako se zasiti, pa se prebacuje na drugog čovjeka ili se u isto vrijeme usmjerava na više "žrtvi". To je zato što nagon obuhvata samo polne karakteristike ličnosti, a ljubav sve njene osobine. Nagon ne može ostati vjeran, jer se usmjerava samo na nečiju libidnost koja je mnogo manje individualna: jednaka ili vrlo slična seksualna svojstva ima mnogo ljudi na svijetu, dok se ljubav povezuje sa kompletnom ličnošću pojedinca, njegovom individualnošću koja je zapravo jedinstvena, te joj ostaje vjerna. Prirodni, sastavni dio polne ljubavi jeste i želja da čovjek s voljenom osobom u prisnom tijelesnom dodiru zadovoljava svoj polni nagon. To je njezina pasivna komponenta koja je uvijek prisutna. Aktivna komponenta ljubavi odražava se u potrebi čovjeka da zadovolji polni nagon i voljene osobe. U nečijem ponašanju to je mjerilo da li se tu uopšte radi o ljubavi jer želja za zadovoljavanjem samo vlastitog seksualnog nagona nije dokaz nečije ljubavi prema osobi koju polno želi. "Isprva su bila tri ljudska roda, ne kao sada samo dva, tj. muški i ženski, nego je bio još i treći koji je pripadao i jednom i drugom rodu ..." Ti prvobitni ljudi bili su, po toj priči, vrlo snažni. Bogovi se uplašiše njihove snage pa ih podijeliše na pola. "... I otuda svaki uvek traži drugo znamenje koje mu pripada", kaže Aristofan u Platonovoj "Gozbi" jer : "žudnja za celinom i lovu na nju ime je"ljubav."