uvjek stremi pronaci smisao onome sto radis

Moje more plavo...tako beskonacno,tako duboko,puno neistraženih tajni.Kada bih samo jos jednom dodirnuo te,ostio te celo, prepustio se tebi i upoznao svaki tvoj delic...cuo sve tvoje tajne,pronasao sve uspomene u tebi,koje tako nemo,ljubomorno cuvaš...Prve pojubce koje nosiš sa sobom u svoje dubine,po celom svetu ,do svih kontinenata,a niko za njih ne zna...Sve suze za kraj koje se u tebi stapaju,postaju deo tebe,koje ljubomorno cuvaš,pretvaras u jedno,u sebe...O,moje more plavo,cujes li moje vapaje sada,moje zelje da uz tebe budem,da te samo posmatram...Da ti pruzim ruku,da me sebi povedeš,tamo gde je sve tako jednostavno,a opet ocaravajuce,tako hladno,a opet,medju svim tim uspomenama, toplo, ispunjeno ljubavlju, mirnocom. O,moje more plavo,vidjas li je kad,cuvaš li je daleko od svih...Prica li ti i ona svoje uspomene,pronalaziš li delice nas u njenom srcu?
Moje nebo tamno...Tako daleko,nedostizno,cisto...Ti što sve znaš,ti što cuvaš tajne,ti što ukrašavaš jutra,noci...O,moje nebo tamno,padaju li zvezde sada za nekog drugog kao što su padale za nas?Cuvaš li tu sliku,tu najlepšu sliku moje tajne ljubavi,moje skrivene ljubavi...Ti si mi svedok svega...Ti,moje nebo tamno...ti,sa svim tvojim zvezdicama,delicima;ti znaš moju tajnu,ti znas da samo njoj volim,samo njoj u srcu čuvam...zauvek...Čuvaj je,moje nebo tamno.Čuvaj je od svakog zla.Čuvaj je od svih neprijatelja...Čuvaj je i ne dozvoli da zaboravi...nikada...Neka pamti kako su zvezdice padale,kako je more bilo mirno,kako je obala bila osvetljena...Neka pamti u daljini Sveti Stefan,sva njegova svetla...Ukus mojih usana pomešan sa vinom;dim cigarete kojim smo po vazduhu pisali imena naša,a ona nestajala,raspadala se,odlazila u daljinu,nikad istrazenu.Čuvaj je,moje nebo tamno...čuvaj je onako kako je ja čuvam u srcu,onako kako ja čuvam uspomene na tebe,na more,poljubce,jedno leto...
Obalo moja duga...Ti što si se nagledala svega...Ti što si nas spojila i razdvojila...Ti koja si spojila more i nebo...O,obalo moja,tako duga...Secaš li se onih noci,naših šetnji...mojih beskonačnih šetnji po tebi...secaš li se srece,osmeha i poljubaca naših?Secaš li se svih mojih suza,mojih molbi...Sve bih dao da samo još jednom mogu da osetim tvoj pesak pomešan sa vinom ,cigaretama ,koracima , osmesima,da samo te još jednom osetim pod stopalima,da mi vrati sve uspomene,da me uveri da me je voljela,barem delicem srca.Secaš li se koliko sam puta na njemu pisao naša imena... Bezbroj puta svih onih besanih noci,sedeci sam, zeleci da spoznam daljinu,tamu...Uzalud...jer svaki put kada bih napisao,moje more plavo bi to opralo,povuklo sa sobom u plave dubine,na sigurno mesto,daleko od svih ljudi,daleko od mene,od nas...Kao da je zelelo da mi kaze da je sve uzalud,da sve uvek bude i prođe...Ali obalo moja,uspomene nije obrisalo moje more plavo,nisu oprale kiše mog neba tamnog,nisu ni zraci meseca obasjali...ali znam,sve je ostalo u tebi,duboko urezano,večno...da me uvek seca...O,obalo moja,viđaš li je,čuješ li njene korake, osećaš li mene u njenoj blizini?Jer znaj,ona je uzela dušu moju,pokidala je i ponela sa sobom...Mozda ne oseća,sa svim svojim vapajima,sa svim suzama koje moje more plavo nije uzelo sebi,on je ipak uvek uz nje...I čuvaj je,obalo moja...daj i sigurne puteve...I nek nikada ne zaboravi,jer ja neću...Čuvaj je onako kako bih je ja čuvao...